Iskustva žena u Srbiji

Poverenje, znanje, odluke i iskustva žena u zdravstvenom sistemu Srbije: prva stanica – reproduktivno zdravlje

Tekst je nastao na osnovu istraživanja WITCH: Women’s trust and confidence in health system koje zajednički sprovode

Laboratorija za eksperimentalnu psihologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i Centar za biopolitičku edukaciju Biopolis

Autorke: WITCH tim

istraživačice Aleksandra Lazarević, Milica Ninković, Svetlana Pavlović, Katarina Kovačević, Sandra Ilić, Marija Ratković i Kaja Damnjanović

Fotografija: Marija Radosavljević

Za svaki odlazak kod lekara, roditelji su nas učili da treba da obučemo čistu garderobu, i da ponesemo zdravstvenu knjižicu. Pored ove dve stvari, koje i da zaboravimo nećemo oštetiti sopstveno zdravlje, ono što žene uvek nose na lekarski pregled jeste – poverenje. Žene moraju da veruju da će im lekarsko osoblje pružiti odgovarajuće informacije, kao i da će u svom radu biti vođeni onim što je najbolje za pacijentkinju. Drugim rečima, pacijentkinje po ulasku u ordinaciju moraju da veruju ljudima o kojima ne znaju ništa ili u boljem slučaju gotovo ništa. Ovo je vrlo konkretna stvar, a ne neki magijski i neuhvatljiv fenomen: poverenje je presudno za spremnost žene da potraži negu, otkrije osetljive intimne informacije, i konačno, podvrgne se i sprovede lečenje doslednim praćenjem lekarskih uputstava i preporuka.

Kako poverenje u odnose koji se javljaju u okviru sistema zdravstvene zaštite ima temeljnu ulogu u „uspešnosti“ tog sistema, istraživačka zajednica u društvenim naukama je usmerila napore ka tome da se „poverenje“ razloži, ispita i – izmeri.

Iskustva žena u Srbiji: Medicina i zdravstvo (ni)su isto?

Poverenje u lekare i lekarke kao pojedince i poverenje u medicinu kao oblast nauke i ljudsku delatnost nisu na psihičkom planu iste stvari. Neko može da potpuno veruje svom lekaru, ali da istovremeno ne veruje medicini što je situacija slična trenutnoj pandemijskoj – ljudi koji koriste medicinske usluge i imaju poverenja u svoje lekare i lekarke, istovremeno mogu da ne žele da se vakcinišu protiv COVID-19 bolesti jer nemaju poverenja u nauku koja iza tih vakcina stoji, na primer zbog izloženosti velikoj količini oprečnih, odnosno netačnih i tačnih informacija. Takođe je moguće i obrnuto – da osoba gaji poverenje u medicinsku nauku i njene metode, ali da, na primer, izgubi poverenje u svog ginekologa nakon pogrešne dijagnoze ili neprofesionalnog tretmana. I zaista, nalazi istraživanja ukazuju na različite smerove u kojima se kreću poverenje u medicinsku profesiju ili zdravstveni sistem u celini i poverenje u lekare i lekarke. Dok se, kada je reč o poverenju u medicinu i zdravstveni sistem beleži opadanje, primetan je porast, ili barem stabilno izuzetno visok nivo poverenja u „svoje“ lekare.

Jedan od razloga zbog kog smo započele projekat WITCH upravo je bio da ispitamo od čega se sastoji poverenje žena u zdravstvo u našoj zemlji.

Naravno, koliko god imali poverenja u lekare, korisnici zdravstvenih usluga nisu samo nemi posmatrači lekarskih odluka, već u različitoj meri mogu biti uključeni u ovaj proces. Stepen uključenosti pacijenata naravno varira, pa se u skladu sa time izdvajaju četiri modela odnosa između predstavnika i korisnika zdravstvene zaštite. Prvi model je paternalistički, a ponekad se označava i kao roditeljski ili sveštenički. Ovaj model odnosa podrazumeva da je uloga dobrog doktora da deluje tj. odlučuje u najboljem interesu pacijenta (kao roditelj), dok je uloga dobrog pacijenta da pasivno i bez preispitivanja prihvata odluke lekara (kao dete koje potpuno zavisi od roditelja). Sledeći model je informativni i podrazumeva da je uloga lekara/ke pacijentu/kinji obezbede sve relevantne informacije, a da je uloga pacijenta da odabere intervencije koje želi. Treći model je interpretativni što znači da je svrha odnosa između korisnika i onih koji pružaju medicinsku uslugu, da se osvetle vrednosti pacijenata i pacijentkinja, šta oni ili one zapravo žele, i konačno da im se pruži pomoć da odaberu intervencije koje odgovaraju tim vrednostima. Poslednji model je deliberativni. Radni prevod naziva ovog tipa odnosa je savetodavno-saradnički, a podrazumeva da je posao lekara/ke da zajedno sa pacijentom ili pacijentkinjom donese odluku o intervenciji koja je za nju ili njega najbolja.

Uključenost u sopstveno lečenje

Zašto je bitno razumeti načine na koje može da se ostvari uključenost pacijenata i pacijentkinja u pitanja koja se tiču njihovog zdravlja? Razlog za to je da je prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji (SZO), a i Člana 51. Kodeksa Medicinske etike Lekarske komore Srbije, koji glasi „Međusobni odnosi lekar – pacijent moraju da se zasnivaju na uzajamnom poverenju i odgovornosti, tako da pacijent aktivno učestvuje u svom lečenju”, uključenost u sopstveno lečenje, jedan od stubova kvalitetne i još važnije, bezbedne zdravstvene zaštite.A prvi i osnovni korak ka obezbeđivanju (više) uključenosti pacijenata, a posledično i visokog kvaliteta zdravstvene zaštite, jeste prikupljanje podataka o njihovim iskustvima u sistemu zdravstvene zaštite (takođe preporuka SZO). Na osnovu takvih podataka stiče se uvid u stepen zadovoljstva pacijenata koji je jedan od osnovnih pokazatelja kvaliteta zdravstvene zaštite i nege. Zato smo u okviru WITCH projekta prikupljale podatke, ne samo o poverenju u zdravstvene radnike, već i o tome kakvo je uopšte iskustvo pacijentkinja u zdravstvenom sistemu Srbije, gde dobijaju najveću podršku, a gde ta podrška potpuno izostaje, gde je one očekuju i zašto. Kako pored poverenja i iskustava, veliku ulogu u zdravstvenom ponašanju igra pacijentkinjino (ili pacijentovo) poznavanje kako medicinskih činjenica, tako i funkcionisanja sopstvenog tela prikupile smo i podatke o stepenu poznavanja različitih činjenica u vezi sa zdravljem. Konačno, pošto je cilj ovog projekta  i da se pomogne ponovnom uspostavljanju poverenja brisanjem, ili bar ublažavanjem, jaza između pacijentkinja sa jedne, i lekara i lekarki sa druge strane, prikupile smo i podatke o opterećenju zdravstvenih radnika i radnica i njihovim pogledima na probleme u kojima se nalaze „obe“ strane.

Na osnovu svih ovih podataka, u narednim nedeljama i mesecima objavljivaćemo kratke tekstove, a na kraju i celokupan izveštaj, o različitim aspektima iskustva žena u zdravstvenom sistemu Srbiji. U duhu nedelje prevencije raka grlića materice, odlučile smo da u našem prvom tekstu pažnju posvetimo prevashodno pitanju znanja o humanom papiloma virusu (HPV), koji je odgovoran za vrlo veliki procenat slučajeva raka grlića materice.

Rak je moguće sprečiti!

Prirodni tok HPV infekcije i biološko ponašanje premalignih promena grlića materice omogućavaju da se prevencija karcinoma grlića materice ostvari na više nivoa – kako merama kojima se sprečava sama pojava oboljenja, tako i merama ranog otkrivanja premalignih promena čime se veoma uspešno zaustavlja dalji razvoj bolesti i njen, potencijalno, fatalni ishod. Pomenuto je da veliku ulogu u zdravstveno-preventivnom ponašanju igra poznavanje medicinskih činjenica, rizika koji mogu da se preduprede i poznavanje funkcionisanja sopstvenog tela, pa ove nedelje prikazujemo rezultate o tome koliko žene koje su odgovorile na sva pitanja u našem upitniku znaju o HPV, kakvu ulogu znanje igra u ponašanju i na koji način to znanje može da se poveća, jer znanja nikad nije previše.

Žene znaju!

Učesnice u našem istraživanju (N=724) u proseku imaju relativno visoko poznavanje činjenica o HP virusu. Više od dve trećine odgovora koje su dale jesu tačni odgovori, a činjenica koja se izdvaja kao ženama manje poznata jeste da je HPV povezan i sa  na primer rakom srednjeg dela grkljana. Naime, iako je HPV najčešće uzročnik raka grlića materice, nije povezan samo sa tim karcinomom, već i sa nekoliko drugih.

Srećom, i zahavaljujući naučnim naporima, protiv humanog papiloma virusa razvijena je i postoji vakcina, koja se preporučuje Pravilnikom o programu obavezne i preporučene imunizacije stanovništva protiv određenih zaraznih bolesti Republike Srbije, koji je usvojilo Ministarstvo zdravlja RS. I zaista, nešto preko 70% učesnica u našem istraživanju zna da postoji vakcina protiv HPV. Pored toga, one znaju i da se vakcina daje deci nakon navršenih 9 godina, da je mogu primiti i odrasle žene, ali im je informacija o tome da je mogu primiti i odrasli muškarci manje poznata. Dalje, samo 13.6% žena iz našeg uzorka ne bi primilo ovu vakcinu, odnosno ne bi vakcinisale svoju decu. Drugim rečima, spremnost da se ova vakcina primi i znanje o njoj možemo da opišemo kao relativno visoko (slika 1). Istovremeno , iako znaju da postoji, i kome je namenjena, više od polovine žena ne zna da naše zdravstvo preporučuje tu vakcinu. U kombinaciji sa veoma visokom cenom vakcine u iznosu i do 15000 dinara po dozi, kojih bude 2 ili 3, neobaveštenost o preporučenosti vakcine dovodi do nezadovoljavajućeg procenta vakcinisanih protiv ovog virusa. Na primer, istraživanje sprovedeno u Vojvodini pokazuje da od 5 000 roditelja devojčica koji su dobili i informativne letke, 43% njih ne bi vakcinisalo svoju ćerku, 28% ispitanih odgovorilo je da ne zna, dok je pristanak za vakcinaciju svoje ćerke protiv HPV dalo samo 29% roditelja. Iako noviji rezultati pokazuju porast broja roditelja koji bi vakcinisali dete, taj broj i dalje nije dovoljno veliki. Primeri dobre prakse dolaze iz Šapca i Novog Sada, gde je ova vakcinacija besplatna – ali naši podaci su prikupljeni pre toga, a deo su istih inicijativa u kojima učestvuje Biopolis.

Nalazi pokazuju da žene koje znaju da HPV izaziva rak grlića materice, da je povezan i sa drugim karcinomima, kao i da se infekcija HPV često javlja bez očiglednih simptoma, uviđaju značaj vakcine, tj. spremnije su da je prime.

Asimptomatski aspekt infekcije humanim papiloma virusom, odnosno mogućnost da je osoba zaražena a da nema jasnih poteškoća koje bi na to alarmirale,  psihološki je veoma važan i njegova važnost se ne menja bez obzira na to da li je reč o ženama koje bi primile vakcinu samo ako je besplatna ili jeftinija ili o ženama koje su spremne da plate sadašnju punu cenu. Znajući koliko je HPV rasprostranjen i kako je njegovo delovanje relativno podmuklo– te se dešava da se problem ne uoči na osnovu manjih simptoma nego tek kada se stvore veći problemi – one su spremne da se zaštite vakcinom. Ipak, neobaveštenost o tome da je HPV vakcina preporučena u Srbiji prepolovljava šansu za vakcinisanje, što posredno svedoči o tome da se žene oslanjaju na zdravstveni sistem kao izvor informacija i normi oko ove vakcine. Ovo posebno privlači pažnju u svetlu aktuelnih dilema o tome da li treba da postoji izbor proizvođača vakcine ako svaku vakcinu odobri naša Agencija za lekove i medicinska sredstva.

Ginekološka ordinacija – mesto poverenja

Kada je reč o opštoj brizi o sopstvenom zdravlju, više od tri-četvrtine učesnica u našoj studiji je bilo kod ginekologa barem jednom u prethodnih 12 meseci u odnosu na trenutak istraživanja (a to je bilo pre izbijanja epidemije Covid-19), a četvrtina nije bila nijednom – prvi broj je verovatno malo precenjen, a drugi malo potcenjen u odnosu na opšte stanje u državi.

Veoma informativan je i podatak da žene više idu na preventivne preglede kod ginekologa nego kod stomatologa (nešto preko 60%), odnosno kod lekara opšte prakse (nešto manje od 40%) – žene posebno vode računa o reproduktivnom zdravlju.

Naravno, pored redovnosti odlaska na preglede, za dobru brigu o zdravlju bitan je i odnos lekara i pacijentkinja. Trećina žena ima poverenje u lekare i medicinsko osoblje, više od trećine je neodlučnih po ovom pitanju, a najmanji deo ispitanica uopšte nema poverenja. Kada odu kod lekara, tri četvrtine ispitanica postavlja lekaru pitanja o svom zdravlju sve „dok im ne bude potpuno jasno šta se sa njima događa“. Ipak, četvrtina učesnica se trudi da postavlja što manje pitanja, a još upečatljiviji je podatak da je četvrtinu žena sramota da se žali na bol, iako su bolovi deo razloga posete lekaru. U skladu sa ovime, značajna većina žena se „trudi da budu saradljive i poslušne pacijentkinje“ (83%), dok se samo svaka dvadeseta pacijentkinja ne trudi aktivno oko toga.

Kome se poveravamo?

Kada žene razmišljaju o svom zdravlju, poveravaju se i razgovaraju o tome ne samo sa lekarima i lekarkama, kojima najviše veruju kada je zdravlje u pitanju, nego i sa drugim bitnim ljudima iz okoline. Posle lekara, na visokom mestu osoba od poverenja kod naših ispitanica je – majka, a zatim slede i partneri/partnerke, prijateljice, sestre, očevi, brat, kćerka, sin, dok o zdravlju najmanje razgovaraju sa duhovnicima ili sveštenicima.

O ostalim aspektima uključenosti žena u sopstveno zdravlje, i o složenijim vezama između poverenja, iskustva, znanja i mesta na kojima možemo da poboljšamo sistem ćemo pisati u budućim tekstovima – odnosno, da li pored čistog veša, zdravstvene knjižice, poverenja i znanja, žene kod lekara nose i još nešto, na primer oprez. I zašto.

Ako ste i vi voljne da podelite svoja iskustva sa nama, evo upitnika (anonimno je, naravno).

URADI ANKETU:
Women’s trust and confidence in health system