Reč struke, poverenje i pasivno ponašanje

Kako dolazi do gubitka poverenja u struku? Zašto trpimo nasilje i kako da osnažimo žene i zdravstveni sistem u Srbiji? Zašto je važno da aktivno učestvujemo u očuvanju zdravlja, ali i da ne izgubimo poverenje u lekare i zdravstveni sistem?

Tekst je nastao na osnovu istraživanja WITCH: Women’s trust and confidence in health system koje zajednički sprovode

Laboratorija za eksperimentalnu psihologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i Centar za biopolitičku edukaciju Biopolis

Autorke: WITCH tim

istraživačice Aleksandra Lazarević, Milica Ninković, Svetlana Pavlović, Katarina Kovačević, Sandra Ilić, Marija Ratković i Kaja Damnjanović

Fotografija: Vulvani, CC BY-SA 4.0, via Wikimedia Commons

„Međusobni odnosi lekar – pacijent moraju da se zasnivaju na uzajamnom poverenju i odgovornosti, tako da pacijent aktivno učestvuje u svom lečenju” glasi član 51. Kodeksa Medicinske etike Lekarske komore Srbije. Uključenost u sopstveno lečenje jedan je od stubova kvalitetne i bezbedne zdravstvene zaštite, što je i smernica struke, kroz preporuke Svetske zdravstvene organizacije (SZO). Zašto odnosi unutar zdravstvenog sistema moraju da se zasnivaju na tome? Lečenje, a i prevencija, teku tako što će stručno lice postaviti dijagnozu, dati terapiju i preporuke i pružiti podršku – i tim nizom postupaka će dobro obaviti svoj posao, ali to nije dovoljno da dođe do izlečenja. Pacijentkinja treba aktivno da učestvuje, otvoreno da kaže svoje tegobe, da sarađuje u pretragama, da čuje i razume dijagnozu, i da, kada ode kući i ostane sama bez nadzora lekara, sprovodi terapiju prateći lekarska uputstva i razumevajući osnovne principe. Tek kada i lekar i pacijentkinja obave sve ove „zadatke“, može da dođe do izlečenja, i zato se u okviru savremenih zdravstvenih sistema, kroz niz politika, teži savetodavno-saradničkom modelu odnosa između lekarske i pacijentske uloge.

Kako poverenje u odnose koji se javljaju u okviru sistema zdravstvene zaštite ima temeljnu ulogu u „uspešnosti“ tog sistema, istraživačka zajednica u društvenim naukama je usmerila napore ka tome da se „poverenje“ razloži, ispita i – izmeri.

U Srbiji u praksi: Žene su pasivne, a to ni ne primećuju

Bez obzira na iskustva struke i odluke u skladu sa savremenim svetskim tokovima, u praksi, u Srbiji je još uvek većim delom na snazi paternalistički model odnosa. U takvom sistemu, uloga dobrih lekarki i lekara je da odlučuju u najboljem interesu pacijenta (kao roditelji), dok je uloga dobre pacijentkinje da pasivno i bez preispitivanja prihvata odluke svojih lekara (kao dete koje potpuno zavisi od roditelja). Da bi odrasla žena, pacijentkinja bila „dobro i poslušno dete“, treba da bude – pasivna, i po ovom vladajućem modelu, uspeh lečenja se zasniva na ženinoj pasivnosti. Ona, dakle, treba da radi samo ono što joj se kaže ako hoće da joj bude bolje – i to će, po ovom modelu, biti dovoljno. Ipak, pasivnost ima cenu.

Projekat WITCH se bavi istraživanjem odnosa žena i stručnih lica unutar zdravstvenog sistema u Srbiji, što značajno utiče na poverenje u struku, ali i medicinu, lečenje i zdravstvo u celosti.

Pasivno ponašanje je svima nama dobro poznato prećutkivanje ili umanjivanje sopstvenog bola, izbegavanje postavljanja pitanja, prećutkivanje da nešto ne razumete. Poslušnost ili trpljenje bola u društvu se tretira kao vrednost. Dok žena koja ima porođajne bolove stiska zube, znoji se, ali ćuti i trpi svoj bol, ne komunicirajući ga sa medicinskim osobljem, kako ne bi bila kritikovana ili možda odbačena kao “neposlušna i naporna” pacijentkinja. Mnoge žene su motivisane na pasivno ponašanje. Svaki put kada smo slagale koliko i da li nas uopšte boli samo da bi nam neki pregled ili intervenciju lekar izveo do kraja, pre nego što nas “izgrdi” zbog naše “nesaradljivosti”, bila je to pasivnost.

Ništa manje pasivnosti ne ogleda se ni u tome kada dobijete neku dijagnozu i uz nju objašnjenje na latinskom, a vi ne pitate lekara da vam objasni šta to znači jer se, na primer, plašite da ćete mu oduzeti vreme, i da nakon toga više neće želeti da vam se posveti i onda obično odete kući i guglate o tome što vam se događa ili zovete drugaricu da je pitate. Na kraju, takva pasivnost se i ne primećuje, deluje kao dobro naučena lekcija, i prećutno se podrazumeva da je neophodna. Žene su pasivne, a često to ni ne primećuju, tj. pasivnost je normalizovana, prihvaćena i pacijentkinje je podržavaju.

Poverenje u struku: Da li verujemo izabranim lekarima?

Rezultati naše studije potvrđuju da je u Srbiji poverenje u lekare povezano sa normalizacijom pasivnosti. Do ovih nalaza smo došli na osnovu dela uzorka ispitanica koje su učestvovale u našem istraživanju o poverenju u zdravstveni sistem (link ka istraživanju), prosečnog uzrasta 42 godine, a koje su se porodile barem jednom. Poverenje u lekare i stav prema zdravstvenom sistemu kod učesnica nije potpuno negativan – na primer, 31% ispitanica saopštava da ima poverenja u lekare i zdravstveni sistem, a još 41% njih je neutralno po tom pitanju.

Žene su gotovo jednoglasne u stavu “Smatram da moj ginekolog potpuno vodi računa o privatnosti mojih podataka i da bi ih otkrio samo u medicinske svrhe”. Uprkos tome, ili baš zbog toga, ovo poverenje je praćeno potpunim prihvatanjem pasivnosti tokom porođaja, u skladu sa raširenim narativom vidiljivim i u medijima, da je najkorisnije slušati lekare i babice šta god da nam kažu jer “oni znaju najbolje” te da vrištanje samo oduzima energiju i produžava porođaj, a i u svakodnevnim razgovorima kroz vesela pitanja “a nisi se drala kad si imala seks?”. Slično tome, žene koje imaju poverenja u lekare i zdravstveni sistem u manjoj meri smatraju da bi trebalo da imaju pravo da odluče da li će biti podvgnute epiziotomiji.

U kojoj meri je poverenje povezano sa pasivnošću možda najbolje ilustruje činjenica da ispitanice koje imaju više poverenja u lekare smatraju da ženama ne bi trebalo dopustiti da piju vodu tokom porođaja, čak ni onda kada sam porođaj teče po planu.

Drugim rečima, iako mi, i naš razum, razlikujemo pojam poverenja od pojma pasivnosti i iako znamo da nisu jedna te ista stvar, razlikujemo ih i kao reči i kao oblike ponašanja – izgleda da to našoj psihi ne polazi za rukom. Naši nalazi pokazuju da su u unutrašnjem doživljaju poverenje i pasivnost sjedinjeni, i kao da se radi o jednom doživljaju i jednoj reči (npr. “pasivpoverenje”).

Psihička ujedinjenost poverenja i pasivnosti kod naših učesnica je snažna. Jača je i od pravilnosti da žene koje imaju nisko poverenje u sistem javnog zdravlja kao celinu (dakle, ne u konkretne lekare i osoblje) manje normalizuju pasivnost u toku porođaja. Na primer, “Tokom porođaja, ženina dužnost je da radi sve što joj lekar kaže” ili “Normalno je da lekari ne mogu baš o svemu da te informišu dok se porađaš”. Ovo jeste dobar znak za faktički prelazak ka saradničko-savetodavnom modelu, ali od suštinske je važnosti da se u tom procesu očuva poverenje u sve aktere u procesu prevencije i lečenja.

Zašto je važno da pacijentkinje učestvuju u lečenju?

No, vratimo se na početak – zašto je važno da kao pacijentkinje učestvujemo u procesima koji se tiču našeg zdravlja i blagostanja, a da usput ne izgubimo poverenje u lekare i zdravstveni sistem? Psiholozi su odavno otkrili da je osećaj aktivnosti (nasuprot pasivnosti) od suštinske važnosti za ličnu dobrobit pojedinca. Ako želite da znate više o tome kako je bespomoćnost nešto što se uči, a ne nešto s čim se rađamo, detaljnije možete da pročitate na ovom linku.

Drugim rečima, ukoliko znamo da imamo makar neku moć upravljanja sopstvenim životom – u ovom slučaju, sopstvenim zdravljem, odnosno procesom izlečenja ili prevencije bolesti – ponašaćemo se proaktivno i trudićemo se da naši postupci budu usmereni ka našem blagostanju. Nasuprot tome, osećaj da je naše zdravlje u potpunosti u tuđim rukama, vodiće daljoj pasivnosti i, u krajnjoj liniji, nečinjenju ničega kako bi nam bilo bolje. Dodamo li u ovu jednačinu (ne)poverenje u lekare i zdravstveni sistem, videćemo da proaktivnost, u kombinaciji sa poverenjem, vodi najboljim ishodima po nas same.

Ćuti i trpi više ne prolazi! Evo nekih rešenja

Poverenje je najvažnije, jer bez njega teško možemo da odlučimo da se uopšte obratimo lekaru, ali naša lična uključenost u proces lečenja je ono što će proces učiniti potpunijim, kvalitetnijim i efikasnijim. Stoga dobro poznate mantre “ćuti i trpi” ili “stisni zube i izdrži dok ne prođe” ne samo što neće učiniti da nam bude bolje, nego će i nadalje normalizovati pasivno ponašanje pacijentkinja u očima lekara, odnosno činiće ga poželjnim. I zato svaki put kada odemo kod lekara, važno je imati na umu nekoliko činjenica:

– u redu je da postavljamo pitanja

– ne treba da krijemo šta nas muči

– ne moramo da trpimo bol

– u redu je da se suprotstavimo onda kada nam se učini da ne dobijamo odgovarajući tretman

– postoje brojni načini da se zaštitimo od zloupotrebe i nasilja i dobro je da ih koristimo

Kada mi kao pacijentkinje budemo čvrsto uverene da je naše dostojanstvo u našim rukama, a naše zdravlje istovremeno u našim i u rukama lekara, moći ćemo da u potpunosti predamo svoje poverenje medicinskom osoblju i da pritom budemo sigurne da u procesu izlečenja nismo bespomoćne.

Niste same! Zakon o pravima pacijenata je uz vas

Svaka zdravstvena ustanova u Srbiji po zakonu ima obavezu da štiti pacijente i da za to ima posebnu službu – Službu za zaštitu pacijenata. Koristimo je kako bismo promenili ustaljene načine ponašanja i kako bismo se približili savremenim modelima zdravstvene zaštite u kome smo aktivne učenice sopstvenog procesa izlečenja, u zdravstvenom sistemu kome verujemo, okružene samo dokazano pouzdanim stručnjacima u koje s pravom imamo poverenje.

Zakonom o pravima pacijenata („Sl. glasnik RS” br. 45/13) uređena su prava pacijenata prilikom korišćenja zdravstvene zaštite, način ostvarivanja i način zaštite tih prava, kao i druga pitanja u vezi sa pravima i dužnostima pacijenata. Jedno od Zakonom utvrđenih prava pacijenata je i pravo na prigovor, ukoliko pacijent smatra da mu je uskraćeno pravo na zdravstvenu zaštitu, ili da mu je postupkom zdravstvenog radnika, odnosno zdravstvenog saradnika, uskraćeno neko pravo iz oblasti zdravstvene zaštite. Zaštitu prava pacijenata obezbeđuje obezbeđuje jedinica lokalne samouprave, određivanjem lica koje obavlјa poslove savetnika za zaštitu prava pacijenata (savetnik pacijenata) i obrazovanjem Saveta za zdravlјe.

Ako ste i vi voljne da podelite svoja iskustva sa nama, evo upitnika (anonimno je, naravno).

URADI ANKETU:
Women’s trust and confidence in health system